Josip Broz TITO

Jedan od rijetkih poštenih političara, naš predsjedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić, koji je ujedno po svom imenovanju u zgradu Predsjedništva vratio sliku Josipa Broza, danas je otvorio blog na bh. blog zajednici Blogger.ba. Željko Komšić je tako nakon britanskog ambasadora u BiH Matthewa Rycrofta i direktora "Sarajevske zime" Ibrahima Spahića, treća je javna osoba u BiH koja je otvorila blog.

http://zeljkokomsic.blogger.ba

Svima vama želim sretnu i uspješnu novu 2008. godinu i da vam se sve želje ispune!

Evo došao je i taj trenutak. Došao je on davno samo se ja nisam sjetio da to napišem. Nemam inspiracije, a ni neke velike želje da dalje pišem ovaj blog. Ostavt ću ga neću ga brisati, jer ipak je on posvećen TITU, ali neću pisati postove. Ako želite da mi date neki savjet u vezi ovog bloga pogledajte moj msn u profilu!

Posjetite ovu stranicu pročitajte tekst stvarno je vrlo zanimljiv i dovoljno govori i o Jugoslaviji, o drugu Titu. Stvarno me ovaj tekst dirnuo.

Odlazak druga Tita iz porobljenog Beograda na slobodnu teritoriju bio je jedan od najdramatičnijih i najopasnijih, a u isto vreme i najznačajnijih događaja iz njegovog života. Ma koliko dobro zamišljeno i pripremljeno, ovo putovanje bilo je na svakom koraku, u svakom trenutku puno neizvesnosti. Život je mogla da ugrozi i najmanja sitnica.

I Tito je u više mahova govorio o tom svom putovanju. Jednom prilikom, povod je bio širi prikaz koji je objavljen u štampi prema sećanju Jaše Rajtera. Neke pojedinosti u tom prikazu bile su tačne, čak skoro sve, po mišljenju druga Tita, ali su druge bile nepotpuno date, a neke, takođe značajne, nisu uopšte bile pomenute, ili Jaša za njih nije ni znao.

Pripreme partijske tehnike bile su dobro izvršene, uz posebnu pomoć Vladislava Ribnikara i njegovog prijatelja Dragoljuba Milutinovića, sveštenika iz Ivanjice, koji je iz patriotskih pobuda pristupio Pećančevim četnicima i bio njihov vojvoda, ali se duboko razočarao u njih, pa je svesrdno prihvatio Ribnikarevu molbu da pomogne čoveku koga nije znao ali koji mu je prikazan kao veliki rodoljub. On je nekoliko četničkih legitimacija overio ispravnim pečatima svoje organizacije i zajedno sa svojim "četovođom" pošao na put u zapadnu Srbiju, ali preko centralnog dela, okolnim putem, pravcem u kome je Partija odlučila. U naoružanoj pratnji i obezbeđenju Tita nalazili su se tada, pred Jaše i popa Milutinovića, i Davorjanka Paunović i Veselinka Malinska…

- Jaša je nama na tom putu na oslobođenu teritoriju – pričao je o tom događaju drug Tito – bio glavna legitimacija za Nijemce. Ali, u Užičkoj Požegi su četnici htjeli da ubiju Jašu. Kazali su: "Švaba je". Ja sam morao da ih spriječim, izvadio sam legitimaciju i rekao sam im da Jaša nije Švaba nego naš čovjek. Ali oni onda pogledaju u mene i upitaju ko sam ja. Odgovorio sam im da idem u Krupanj, da sam tamo bio inženjer. Četnici rekoše da tamo nema ničega i upitaše zašto idem tamo. Rekao sam da imam još neke račune da raščistim. A oni onda pripitaše kakav sam ja četovođa – jer sam ja ima takvu legitimaciju koju sam dobio od popa. "Pa lijepo" – kažem im – "volim ovu zemlju" – i pozovem ih da me vode tamo gdje su partizani. A oni gledaju sumnjičavo i pitaju šta ću tamo. "Hoću da idem kod njih, jer oni imaju Krupanj u svojim rukama, a ja imam tamo posla." "Imaju Krupanj" – rekoše četnici i dodaše – "majku im njihovu". "A gdje su?" upitao sam. Rekoše da su u školi, tamo… Tada su četnici i partizani još išli zajedno, ali se to, tako, natezalo…

U školi su zaista našli partizane, ali su i četnici bili tu i Tito se nije predstavio ko je. Tražio je samo da ga vode u štab partizana Valjevskog odreda, i to je bio povod za ponovni spor između četnika i partizana. Hteli su to da učine i jedni i drugi sami. Pošli su, najzad, nekud, zajedno. Tito je dobio komandantovog konja, nemirnog i žustrog, a ostali su išli pešice. Svaki skok konja mogao je da bude sumnjiv i metak u leđa mogao je stići jahača. Čak i kad su četnici odustali da ga dalje prate, pretila je opasnost od partizana, jer je on i njima bio sumnjiv. Ko zna, biće da je to neki špijun.

- Ja držim onog konja – pričao je o tome drug Tito – a on živahan, propinje se, bojim se, ako skoči u stranu, pucaće u mene…

I pre toga, na putu do Užičke Požege, bilo je bezbroj opasnih trenutaka. Kod jednog mosta koji su bili srušili partizani, neka žena, možda piljarica, glasno je grdila partizane, a Tito je smirivao. Ućutala je, ali ga je sumnjičavo gledala, a bilo je dovoljno da samo jednu reč kaže.

Podozrenje je moglo da izazove i to što je on tada bio "četovođa", a njegov vojvoda, pop Milutinović, koji je išao s njim, nosio je njegov kofer.

"Kako može vojvoda da nosi četovođi kofer?" – zamerao mu je Tito. A pop je odgovorio samo: "Ne brini!" - Bio je to dobar i pošten rodoljub… ubili su ga kasnije Dražini četnici. Tu je, na primjer – ispravljao je drug Tito Jašu – Rajter pogriješio, pošto pop Milutinović nije bio Dražin nego Pećančev vojvoda. On je, kad je došao u Ribnikarevu kuću, bio bijesan kao ris. Psovao je Pećancu majku, "on nas je izdao"… govorio je.

Pop Milutinović je svoje rodoljublje ispoljio i u Užičkoj Požegi. Kad su tamo stigli, otišao je kod predsednika opštine, koga je poznavao, i posvađao se s njim zbog toga što ide s Nemcima. Predsednik opštine bio je ljotićevac, a u blizini su bili i Nemci. Opasnost je bila stalna i velika. Drug Tito ga je smirivao: "Nemoj tako, u osinjaku smo. Pa svi smo mi naši, svi smo Srbi!…"

Jer, popu nije mogao da objasni o čemu se radi, a Ribnikar mu takođe nije kazao s kim ide. Znao je samo da je to čovek koji je protiv Nemaca. - Znao je i da treba biti konspirativan – pričao je drug Tito, sećajući se tih dana – ali je on to shvatao na svoj način. Ipak, sve se dobro završilo. Radostan, Tito je drugog dana poklonio popu Milutinoviću jedan pištolj. - Tada smo se zagrlili i izljubili i on reče da neće ići s Pećancem. Ali, kao što sam već rekao, poslije su ga ubili Dražinovci.

Jaša nije dobro zapamtio ni dalje putovanje, iz Požege. Jer, fijakerist nije svoje putnike doveo do Bukovika, već, ogorčen na partizane što je morao da obilazi, samo do Kosjerića. A od Kosjerića su za seljačkim taljigama, na koje su stavili stvari, pešice išli dalje. Na tom delu puta bilo je prviše tuge. Nemci su tu, u julu mesecu, postreljali za odmazdu osamdeset i četiri domaćina, čobana i dece, i oko njihovih još svežih grobova razlegala se kuknjava, a na kućama su visili crni barjaci. Tito je samo mogao da kaže da će to morati da se osveti.

Posle prvih susreta s partizanima, ali još uvek u stalnoj neizvesnosti i nesigurnosti, Tito se konačno sreo sa Milošem Minićem, koji ga je poznavao… Bilo je to poslednje i najsudbonosnije Titovo putovanje pod tuđim imenom.

Evo kada blog za  Titov rođendan, 4.5. nije uspio skupiti 5000 posjeta onda je skupio 12 dana nakon njegovog rođendana. Pogledajte statistiku prije ovoga posta:
Broj posjeta: 4993
Broj postova: 55
Broj komentara: 114
Blog otvoren: 05/02/2006
Prijatelji: 18

Jučer je bio Praznik rada pa želim da čestitam svima koji ga slave. To je praznik koji se slavio i u bivšoj Jugoslaviji. Pojedinci su nastavili sa prijeratnom tradicijom jutarnjih uranaka na neka izletišta. Puno ljudi je ipak promjenilo navike pa ne ustaje tako rano, ali slavi ipak ovaj praznik iako mnogi i ne znaju šta on zapravo znači. Pa evo za one koji ne znaju neka pročitaju:

Međunarodni praznik rada obilježava se kao spomen na velike radničke demonstracije odžane u Chicagu dana 1. maja 1886. godine, kada je u sukobima s policijom poginulo više od dvije stotine radnika, a osmero je radnika osuđeno na smrt.
Demonstracije su održane radi zahtjeva radnika za osmosatnim radnim vremenom.1. maj se kao međunarodni praznik rada obilježava od 1889. godine.
U vrijeme realsocijalizma, ovom prazniku je bio pridavan veliki značaj, tako da je u tim državama bio blagdan u razini sa novogodišnjim, "revolucionarnim" i "osloboditeljskim".